 |
| Ivan Puja u Parizu |
Sta je to randonneuring, Brevet ?
Randonneur biciklizam, često zvan maratonski biciklizam, ili našim rečima
popularno „dugoprugaski biciklizam”, može svakom biciklisti da znači nešto
drugačije.
Za nekoga je to više kao touring sa puno prevezenih kilometara kroz atraktivne
predele, obično sa umerenijim tempom vožnje.
Za nekoga drugog to pak znači izazov brzine i što kraćih postignutih vremena,
gde biciklisti sebi postavljaju ciljeve u vidu rekorda trase, najboljeg ličnog
vremena i tome slično,
a može značiti to i zajedničku vožnju sa manjom grupom istomišljenika koji voze
u peletonu i gutaju kilometre za doručak ;)
Randonnée [randone] francuska reč koja u slobodnom prevodu znači
"dugo putovanje".
Brevet [breve] takodje francuska reč koja znači "sertifikat",
a u slučaju randonneur-ske vožnje karticu koju svaki Randonneur nosi sa sobom i
koja se overava na svakoj usputnoj kontrolnoj tački, te Brevet ustvari znači
"sertifikovana vožnja"
Brevet je biciklistički dogadjaj(ne trka), gde učesnici prate predefinisanu
trasu i da bi uspesno završili brevet potrebno je da se ispoštuju odredjeni
vremenski limiti, kako za celokupnu vožnju tako i za stizanje do odredjene kontrolne tačke u
odredjenom vremenskom periodu.
Standardne dužine breveta su 200 km, 300 km, 400 km, 600 km, 1000 km i 1200km,
ali mogu biti i duži od 1200km, na kojima je biciklista potpuno samostalan, i
ne moze primati nikakvu pomoć od trećih lica, osim na samim kontrolnim tačkama,
tako da se bicklista mora sam o sebi starati, odklanjati defkekte ili kvarove
na biciklu, suočavati se sa svim vremenskim uslovima koji ga tokom vožnje mogu
zateći.
Vremenski limiti su za 200 km je
13,5 časova, za 300 km 20 časova, za 400 km 27 časova, za 600 km 40 časova, za
1000 km 75 časova i za 1200 km 90 časova.
 |
| Biciklistički ultramaraton Brevet - start |
RANDONNEURS PARIS – BREST - PARIS 2015
I've done it 1230 km for 78:07:06
Prošlo,
ne nije, još uvek u glavi, u srcu. I ko zna još koliko dugo. Ono što je sigurno
je odluka da idem za četiri godine, ako ne da vozim, a ono da budem prisutan
sve vreme dok traje, da ispratim i dočekam učesnike. Karneval i praznik
netakmičarskog biciklizma, druženje, uživanje i vožnja bicikla. Brevet svih
breveta, Randonneurs Paris – Brest – Paris u dužini od 1230 km održava se na
svake četiri godine, a ja sam tu rutu izvezao na bicikli za 78 sati. Ni sporo,
ni brzo, taman da dosta toga vidim, da mnogo ljudi upoznam i da uživam sve
vreme vožnje, pa čak i onda kada je bilo teško, ali i tada je vožnja bicikla
imala svoju draž. Najveći uspeh na
Brevetu je završiti ga u predviđenom vremenu za tu distancu.
Mnogo
toga se promenilo u zadnjoj godini vožnje Breveta, ali ova vožnja je promenila
još više. Brevet nije samo pređeno vreme, pobediti slabost sopstvenog tela i
proveriti sebe u svakakvim uslovima, bio dan ili noć, vrućina ili magla, kiša
ili sneg. Da ne pričamo o halucinacijama. Brevet je mnogo više od toga. Brevet je
priroda, ljudi koji voze, ljudi koji organizuju, volonteri koji učestvuju u
organizaciji i funkcionisanju, ljudi koji stoje kraj trase i navijaju, daju iz
kuće sve što mogu da pruže učesnicima da bi lakše podneli izazov koji su
postavili ispred sebe. Za mene, ovaj
put presudnu ulogu osim motivacije su imali i ljudi na i oko trase. Skoro šest hiljada
učesnika, dve hiljade volontera, a barem sam četvrtinu sreo, učinili su sve da
nam bude lakše, kao i gledaoci sa strane, njihova susretljivost i ljubaznost,
toplina, trud, ali i nepopustljivost volontera na kontrolnim tačkama, ako je
vreme prolaska u pitanju, pa makar ono bilo
i minut i po ( ne sat i po ). Bili smo svedoci kada nisu hteli overiti karton
učesniku koji je kasnio minut i po i to je bilo sasvim u redu, jer treba
poštovati pravila, a i druge učesnike.
Tri
godine se krčkala ideja o odlasku na Randonneurs Paris – Brest – Paris 2015.
Nekako je sve išlo svojim tokom, od upoznavanja šta je to, jurcanje vremena, do
na kraju opuštene vožnje, svojim tempom bez gledanja na ciklomaster. U životu
nisam video toliki broj biciklista, bicikala, ljubitelja biciklizma i Breveta na
jednom mestu. Ljudi su izlazili na ulice, bodrili, dodavali vodu i hranu,
pevali, a sve u slavu nas na drumu.
Strpljivost ljudi u redu za proveru bicikala i dobijanje broja, podrška
koju u redu dobijaš i daješ i upoznavanje je tek početak jakih emocija. Tih dana Pariz je bio okupiran cikloturistima
koji su krenuli na najslavniji Randonneur događaj. Svih 5820 učesnika su heroji, barem u Francuskoj, čak i oni koji
su odustali ili prekoračili vremenski limit,a bilo ih je 1250. Neki su došli da
se takmiče, neki da dokažu sebi da mogu, neki da dokažu drugima da mogu, a
mnogi su došli da uživaju, jer brevet nije trka, brevet spada, verovali ili ne
u cikloturizam.
Start je neverovatan, iako sam došao skoro dva
sata ranije, vreme je proletelo. Preko 500 ljudi na samoj startnoj liniji
isparaća, tapše, navija, podržava, pa zadovoljstvo kada te neki učesnici
prepoznaju i pozovu po imenu, e to je već nešto, plus na sajtu Strave izađe moja
fotografija kako na startu navijam za Tanju Kavčić.
Krećemo, euforija, zadovoljstvo i ne znam
koliko idem na sat niti koliko sam kilometara prešao, velika grupa (otprilike
po 350 ljudi startuje na 15 minuta), gledam okolinu, otpozdravljam publici i ne
znam ni sam koliko puta sam im rekao „Merci“, ali i nije bilo teško, bilo je
pravo zadovoljstvo. Samo vrtim pedale i gledam okolo kako je drugačije, negde
lepo, negde lepše, a negde malo manje lepo
nego u Srbiji, ali nepoznato, novo, pa sve oduševljava i sve se gleda
drugačijim očima i drugim čulima.
Dopalo
mi se kako jedni na druge mislimo, međusobno pazimo, bodrimo, vučemo, bez
obzira kojoj naciji pripadamo. Jednog trenutka sam stao sa strane i gledao kako
ljudi voze, prolaze. Neverovatno lepa slika. Mogla se videti i muško-ženska podrška,
naime, žene je poterala nužda, s jedne strane grmlje i nema šanse da se obiđe,
a onda su svi muškarci i žene njih desetak čučnuli s druge strane u njivu i
glumili da vrše nuždu, samo da bi pomogli svojim koleginicama iz tima.
Pregršt
detalja i sitnica, koje osatju zauvek u sećanju. Japanac koga su poveli kao masera izlečio mi
je rame koje me godinama boli. Negde na spustu prema Brestu stoji devojčica
kraj puta, iako je kiša i tri sata posle ponoći zaustavlja nas svojim glasom „café“ ili dečak koji čokoladu
iscepkanoj na kockice služi iz metalnog tanjira, vidi se da nisu imućni, ali on
je hteo da da svoj doprinos. Ostavio sam mu bidon za uspomenu. Pitam se da li je
moguće za četiri godine sresti tu decu i još jednom im reći hvala i dati nešto
za njihov doprinos i za uspomenu. Mada čokolada i kafa nisu ništa u odnosu na
njihov postupak koji će mi ostati zauvek usađen u pamćenje. Čovek sa detetom od
godinu dana pored puta, koji je dao supu, varivo, kafu, kolač, bananu, čokoladu
i neko slano pecivo i nije hteo da uzme ništa. Spremio sam pet evra, a on na
kraju uzeo jedan. Francuz sa kojim sam podelio obrok. Bračni par iz Italije s
kojima sam vozio uz brdo, Danci, naučili par reči srpskog jezika samo da bi se lakše sporazumeli, s
njima sam vozio par sati kroz noć. Njihova disciplina i međusobna podrška su
ostavili veliki utisak na mene. I jedan maler, neko je uzeo moje kamašne DMT,
to za mene znači da imam kvalitetnu opremu ;-)
Moja
vožnja se odlikovala time što nije bila hronometarska, ciklomaster kao da nije
postojao, vreme koje stoji, uživancija u svakom trenutku, bici hedonizam. Sve
je to zahvaljujući time što se nisam opterećivao vremenom i tek na kraju
shvatih da nisam vodio računa ni o kontrolnim tačkama; koliko ima do zatvaranja
(kontrolne tačke imaju svoje vreme otvaranja i zatvaranja, a bilo ih je
petnaest, plus dve tajne kontrole). Mada moram priznati da sam primetio kada
sam prešao 1000 km.
Treći
dan vožnje je bio izuzetno emotivan za mene.
Dolazak u Villaines, kontrolnu tačku je bio poseban za mene. Stotine
ljudi na ulicama koji pozdravljaju i bodre, deca koja traže da ih dodirneš i
tada misao - više nema sile koja bi me sada zaustavila i pražnjenje emocija,
suze, vrisak i iza ćoška nas četvorica (Italijan, Francuz, Nemac i ja), koji
plačemo i smejemo se. Zadovoljstvo, uspeh, zahvalnost i ko zna još koliko
pozitivnih emocija, misli. Nailazim na Sašu
Jovanovića iz Banja Luke i sledećih 200 km je lako uz priču i smeh. Čovek kakav
se poželeti može za društvo u vožnji. Nema
šanse da vozite sami, ukoliko vi to ne želite.
Moram
napomenuti da na PBP nema reprezentacija, nego
učesnici predstavljaju svoje klubove npr. Randonneurs Norwey, Denmark,
Hungary, Republika Srpska. Iz Italije je došlo tri kluba, koji su i
organizovali dolazak u Pariz. Takođe, svi znamo da svaki turista predstavlja na
neki način kulturu zemlje iz koje dolazi, kao i samu zemlju, tako da je nas
sedamnaest svakako predstavljalo Srbiju i klub Randonneurs Serbia, hteli to mi
ili ne, želeli ili ne i bez obzira da li nas je neko podržao, ispratio,
organizovao ili smo to uradili sami ili uz nečju pomoć.
Pričati
o ličnom iskustvu je ok, ali kako se trenira ili jede, to sve zavisi od slučaja
do slučaja, metabolizma, godina života, fizičkih predispozicija. Na primer, ja sam duplo manje trenirao od nekih koji su
stigli ispred i iza mene. Negde sam uz priču sa drugima i zahvaljujući
poznavanju svojih sposobnosti izvozio sam
6000 km uz određene vrste treninga. Šveđani sa kojima sam najviše vozio (bračni
par Carl i Solmaz Lundin ) su imali 5000 km, a Britanac Brian Atkins 2000 km
više od mene. Taj trio je sjajna ekipa. Sve je to individualno, čak i ishrana.
Ja nigde ne idem bez slanine, paradajza i testenine.
Tehnički
detalji puta i trase bi mogli da se sažmu i to bi izgledalo ovako:
Autobuska karta do Pariza i nazad je šesnaest
hiljada dinara. Hotel u Parizu se može naći za 22,5 evra , pa na više. Mada
možete i preko naših ljudi koji žive u Parizu da nađete smeštaj ili hostel,
koji ne bih preporučio zbog gužve i galame. Hrana je individualna stvar, mada
mi se čini da je najbolje hraniti se kod turaka i ići kod njih na Kebab. Turci
su gostoljubivi, imamo dosta zajedničkih reči i posle dva puta dolaska u
restoran uvek ti daju veće porcije za iste pare. Dragan Mladenović i ja, inače
i moj cimer u hotelu smo kupovali i pečeno pile za šest evra i to je sasvim za
dvojcu dovoljno. Prodavnice su dobro snabdevene i cene se razlikuju od jedne do
druge. Pijaca radi petkom i nedeljom. Špageti u restoranu su oko sedam evra, a
supa jedan i po. Kafa u kafićima je jedan i po evro. Bicikl može u voz, ali ako hoćete da ga
unesete u metro mora biti spakovan i stajati kod vrata (jedan bicikl na jedna
vrata). Obilazak Pariza preporučujem biciklama.
Na proveri bicikala je lako, proveravaju se
svetla i kočnice. Kada vam nalepe
startni broj ne skidaj te ga jer bez njega i overene prijave da ste prošli
kontrolu nećete moći da iznesete bicikl iz ograđenog dela. Volonteri vas šalju
kuda da idete dalje i ne sekirajte se, sve se završi brzo. Vreme koje ste
prijavili za proveru bicikala, nije striktno, možete to uraditi kad god vam to odgovara.
Na startu jeste gužva, ali vas po slovu puštaju u ograđeni prostor za start. Na
svakoj većoj raskrsnici i na svakih dvadesetak kilometara sedi čovek u kolima
iz organizacije, ne samo što vas usmerava, nego vam može pružiti i korisne
informacije. Bila noć ili dan ti ljudi su na putu. Po dva čoveka na motoru u
ekipi stalno idu napred – nazad, između ostalog kontrolišu da li imate prsluk,
kacigu, svetlo, takođe možete im se obratiti za sve, a staju pored puta kada
vide da neko leži, da bi se uverili da je sve u redu. Treba napomenuti i da
svako mesto ima javni toalet. Od organizatora dobijete i broj telefona koji
kada okrenete javi se automat i pitaju koji jezik govorite - želite. Ako vam se desi nešto nepredviđeno mogu poslati
ekipu po vas. Prvo dolaze vatrogasci, pa hitna pomoć i policija, u roku odmah.
Organizatori imaju i helikopter na raspolaganju.
Na
Kontrolnim tačkama imate, fast food, restoran, servis, prodavnicu biciklističke
opreme, suplemenata, mešovite robe i voća. Kafa je jeftinija nego u Beogradu i
tražite malu, inače dobijete je u količini supe. Ako vam se učini da je nešto
skupo, znajte da su cene po Francuskom standardu, a ne po našem. Uglavnom može
se jesti od tri do petnaest evra. Na
nekim kontrolnim tačkama postoje pult informacije i tu volonter govori
engleski. Na svakoj KT možete naći volontera koji govori engleski, nemački ili
španski jezik. Usput imate prodavnice, kafiće, restorane i fastfood gde je nešto i jeftinije, a možete se hraniti
i usput kod ljudi pored puta koji vam daju
hranu, a vi im ostavite koliko želite. Rent a car je 30 eura dnevno, plus
gorivo, tako da može lako da se organizuje i sopstveni support.
Jedno
jako lepo životno iskustvo koje će dugo ostati urezeno u pamćenje i koje treba
iskoristiti u životu. Pariz, vidimo se za 4 godine za PBP 2019.
Ivan Puja
